О књизи: година / Нови роман Олега Јегорова, објављен на Либрусеку после „Вепра“ и деветог ранга, способан је да зарони чак и најпосвећеније обожаваоце ауторовог дела у стање боље дефинисаног само кратком речју „шок”. Шта се десило? Сећамо се грациозно апсурдног „Бловн би тхе Винд“, који се враћа у традицију Керола и Милна, безнадежно суморног „Вепра“, застрашујућег својим мистичним реализмом, вртоглаве детективске интриге „Лоокинг Довн“, апсурдних незгода јунак „Девете класе“, који је изгубио свог анђела чувара... На таквој позадини „Анкенвојева жртва“ задивљује не само својом екстремном (и често трансценденталном) исповедном искреношћу, већ и обиљем црног хумора, необичног за жанр хорор романа, понекад потпуно ван топ листа. И пре објављивања, роман је изазвао поприличан скандал: ауторови савременици, готово анатомски описани у „Казејнику”, оптужили су Јегорова за клевету, огроман цинизам, мизантропију, русофобију и друге смртне грехе (међутим, такве оптужбе су постале уобичајене од време „Вепра“) традиционално). На њихову несрећу или на срећу, „Анкенвојев ковчег” је намењен потпуно другачијем узрасту – данашњој мислећој омладини. А ипак „Казејник” оставља амбивалентан утисак. Шта је у крајњој линији? Да ли је крајња огорченост аутора изазвана околном стварношћу, или је ипак дубоко предзнање неизбежних и монструозних последица наше немарности, роман је у великој мери аутобиографски, као и сви Јегоровљеви текстови, бескомпромисан и истиче се ретким обраћањем пажње на речи? у савременој руској књижевности (особина која је постала визит карта аутора).„Читање истине о себи је непријатно. И тешко је“, пише Олег Егоров. Али верујте ми, вреди.